Jedna od najvećih zabluda u svetu treninga je poistovećivanje umora sa napretkom. Osećaj iscrpljenosti često se doživljava kao dokaz „dobrog treninga“, ali fiziologija govori drugačije. Umor je samo posledica rada. Stimulus je ono što pokreće adaptaciju.
Stimulus je precizno dozirani stres koji izaziva telo da se prilagodi. On mora biti dovoljno jak da poremeti ravnotežu, ali ne toliko jak da onemogući oporavak. Umor, s druge strane, može nastati i bez ikakvog korisnog efekta – previše serija, loša tehnika, nedovoljno odmora ili loše planiran trening.
Napredak se dešava kroz proces koji se u nauci naziva superkompenzacija. Nakon treninga dolazi do privremenog pada sposobnosti, zatim oporavka i, ukoliko su uslovi adekvatni, do porasta kapaciteta iznad početnog nivoa. Ako novi trening dodje prerano – adaptacija se prekida. Ako dodje prekasno – efekat se gubi.
Zato više nije uvek bolje. Više može značiti samo više umora, bez jasnog signala telu šta treba da poboljša. Efikasan trening jasno zna da li razvija snagu, izdržljivost, tehniku ili kapacitet oporavka.
Razlika izmedju ljudi koji stalno napreduju i onih koji stagniraju često nije u trudu, već u razumevanju razlike izmedju rada i efekta tog rada.
Umor je prolazan.
Adaptacija je ono što ostaje.
Trener
Apsolvent na fakultetu za sport i fizičko vaspitanje
